„I kada misliš da možeš, i kada misliš da ne možeš... u pravu si!” : specijalne-jedinice.com
Uniforma je u mojoj porodici bila prisutna otkako znam za sebe. Otac mi je bio visoki vojni oficir, a pradeda sa njegove strane istaknuti solunac. Vojne i ratne priče su bile i ostale sastavni deo mog detinjstva, a kasnije i puberteta, pa uopšte nije bilo neočekivano kada sam i ja izabrao sličan put.
Otac je retko bio sa nama, majka nas je uglavnom gajila i vaspitavala, ali zato kad god je matori bio uz nas, trudili smo se da vreme što kvalitetnije provodimo. Oboma sam im zahvalan što sam izrastao u normalnog i zdravog momka, koji se ni pred kim ne stidi i koga se niko ne stidi.
Imajući u vidu moj karakter dril je morao pre ili kasnije doći. Jedino je moja majka negodovala u vezi sa tim, ali lepo kažu „jedna je majka“.
Pišem vam o meni u neodređenim crtama, ali ipak dovoljno da shvatite zašto sam uopšte išao u ovom pravcu i koji su bili moji motivi i osnovi odluke da se prijavim. Oduvek sam bio ambiciozan i trudio se da sve što radim bude na nivou, možda čak i iznad proseka, pa makar to bio i neki neobavezan hobi, a kamo li ova profesija.
Sticajem okolnosti otac i ja smo imali okvirnu predstavu u kom mesecu bi trebalo da se održi konkurs, tačan datum nismo znali. Pošto redovno treniram dogovorili smo se da naše pripreme okvirno traju nekih 7-8 nedelja, s tim što bi se najveći fokus stavio na period od nekih 14 dana od vremena kada smo pretpostavljali da će se konkurs održati (prvobitna testiranja fizičke spreme uopšte nismo uzimali u obzir za naše pripreme, jer realno gledano, postavljene norme ne bi mogao da ispuni samo onaj koji ne trenira uopšte).
Prvo što mi je otac rekao jeste da mnogo momaka radi pogrešnu pripremu. Veliki broj se određeno vreme pre konkursa posvećuje teretani, jurenju nekih težina, nabacivanju mišićne mase i jakoj, kaloričnoj ishrani. Istakao mi je da je to prilično velika greška, jer takav režim života i ishrane ne postoji na drilu i da veliki procenat momaka otpadne upravo zato što svakodnevnica na drilu predstavlja čistu suprotnost od aktivnosti na koje su navikli. Primera radi, neko ko redovno ide u teretanu i trenira jako, navikao je i sebe i svoje telo da jede na svaka 2-3 sata kalorične i kvalitetne obroke. Pusti takvog momka dva, tri dana na oskudnu ishranu, minimalan odmor i konstantnu tenziju, puca kao struna.
PRIPREMA
Dakle, na nekih 6 nedelja od naše pretpostavke za održavanje konkursa, počeli smo sa dizanjem aerobnog kapaciteta i opšte kondicije. Želja nam je bila da teramo moje telo da se u što kraćem vremenu odmora oporavlja od fizičkog napora. Za to nam je bio potreban aerobni trening veoma visokog intenziteta, koji smo progresivno uvećavali na nedeljnom nivou.
Prvo se krenulo sa trčanjem umerenog intenziteta, uz naizmenične kratke sprinteve. Zatim su se sprintevi kombinovali sa vežbama snage, bez odmora. Nismo davali mom telu da se navikne na određenu vrstu napora, stalno smo menjali nešto: trčanje uz stepenice, trčanje sa tegovima u rancu na leđima, udaranje džaka, preskakanje vijače itd.
Ovladaj svojim mislima, da bi ovladao svojim telom! : specijalne-jedinice.com
Treninzi u teretani su bili ograničeni na dva puta nedeljno, uz osnovne vežbe isključivo: potisak na benč klupi, mrtvo dizanje, čučanj (izuzetno bitan zbog jačanja zadnjih loža i abdomena), potisak za ramena.
Veliku pažnju posvetili smo i jačanju hvata i podlaktica. U ove četiri nedelje ishrana je bila klasična sportska: variranje ugljenih hidrata na dnevnom nivou, uz visok unos proteina i vitamina.
Svakog dana, posle treninga otac i ja smo provodili vreme razgovarajući. Iznova i iznova sam i njemu i sebi ponavljao zašto želim sve ovo. On mi je govorio da sam sam sebi najveći protivnik, da koliko god budem fizički spreman, sve to pada u vodu ako nemam u glavi jasnu sliku. Govorio mi je kako će se mozak igrati sa mnom i sa mojom voljom onda kada umor bude stizao.
Čak i ako vidiš da možeš, ne trudi se da budeš prvi u nekoj radnji, jer ti ništa ne znači. Ne rasipaj snagu, slušaj šta ti se govori. Ne radi ništa što ti je zabranjeno, jer uvek, ali uvek neko gleda i beleži sve. Sprijatelji se sa nekim od kandidata, za koga oceniš da je čvrst i da može do kraja, pomažite jedan drugom i bodrite se do kraja. Kako te umor bude stizao, mozak će sve slabije da radi i volja će biti sve slabija, tu moraš dati apsolutno sve od sebe. Svakog momenta kada ti krenu misli o odustajanju ponovi sebi, ako treba i glasno zašto si došao tu. Ne vezuj bol i patnju ni za šta negativno. Gledaj na to kao na prepreku do cilja, jer cilj koji si stavio ispred sebe je veoma vredan i zato teško ostvariv. Veruj da možeš, jer ja verujem u tebe. Nađi nešto što je tebi toliko jako i značajno i što ćeš svaki put kad ti je teško prizivati u mislima. To će ti pomoći da lakše podneseš bol i patnju. I zapamti: kad god nam se vratio, prvog ili poslednjeg dana, bićemo ponosni na tebe, jer nemaš čega da se stidiš. U tih par nedelja ćeš naučiti o sebi više nego za sve ove godine. Ja verujem da možeš do kraja!
PETA NEDELJA
Peta nedelja priprema je bila ključna. Otprilike smo znali da se ova naša priprema i informacije poklapaju sa realnim stanjem i da smo dobro tempirali naše aktivnosti.
Peta nedelja je bila očeva nedelja. Tako ju je on nazvao, šaljivdžija matori. Cilj nam je bio da u ovoj nedelji imitiramo aktivnosti i atmosferu koja bi se mogla očekivati na drilu, kako bi se i moja glava i moje telo što brže i što bolje prilagodile na stres koji će uslediti kad odemo tamo.I tako svaki dan. Počeo sam da sanjam naše razgovore. Prva tri dana u nedelji smo uvećali intenzitet fizičkih aktivnosti. Ishrana oskudna. Dva čvrsta obroka u neravnomernim vremenskim rasponima, dve slabe užine. Malo vode. Poslednja četiri dana u nedelji su stvarno bila zajebana: sada smo smanjili malo intenzitet aktivnosti, ali smo uvećali njihovo trajanje. Bukvalno nismo ulazili u kuću. Tu mi je otac ubacio i psiho-testove: nakon jakih treninga pisao sam mu tablicu množenja i menjao razna imena kroz padeže. Svaka greška – sklekovi. Spavao sam po 4 sata svake večeri, s tim što je svake večeri kad uhvatim san otac upadao i budio me brzim pitanjima na koja sam morao da odgovorim, ili ću opet raditi sklekove.
Upravo ovde sam prvi put primenio ove savete koje mi je otac govorio. U ovom periodu sam bio u velikoj ljubavi sa jednom devojkom koju ću pamtiti ceo život, a između ostalog i po tome što je imala najsavršeniju zadnjicu koju sam do sada video. Iskren da budem, upravo njemu zadnjicu sam svaki put prizivao u misli kad god sam osetio da me umor uzima pod svoje. Još uvek joj nisam rekao da je njena zadnjica veoma zaslužna što sam danas to što jesam. Možda jednom.
Bodrio sam sam sebe, pričao sam sa sobom, jednostavno nisam prihvatao opciju odustajanja. Nisam to mogao nikako sebi da uradim. Samo tri dana pred odlazak opet smo potpuno promenili dnevne aktivnosti: tokom ta tri dana trening smo minimizirali, uglavnom smo radili pliometriju i jačanje podlaktica, ishranu pojačali do maksimuma, uz visok unos hidrata i spavanje vratili u normalu. Logika iza ovoga bila je da prvih nekoliko dana na drilu prođem što snažniji, svežiji i odmorniji, dok se ne adaptiram u određenoj meri. Posle šta bude, biće.
Neverovatno je koliko malo poznajemo sebe i naše mogućnosti. Neverovatno je koliko umor može jak da bude i koliko se svest igra sa tobom kad si na granici izdržljivosti. Ali, još neverovatnije je koliko možeš sve to da istrpiš. Koračajte napred, dignute glave!
TweetTekst je autorsko delo urednika sajta. Tekst je u celini zaštićen autorskim pravima. Kopiranje ili preuzimanje na drugi način, bez dozvole urednika, podložno je tužbi.